Blagdanski stihovi: BOŽIĆNO VRIME

BOŽIĆNO VRIME

Nemirno moje misli plove

u gnjizdo davno srušeno,

zarđa klin, ne mogu otvoriti vrata,

zapinjen na pragu, ni unutra, ni vanka ne mogu,

stislo me vrime, škripe načete kosti od težine brimena.

Virin kroz dračavu ponistru

i žeže me vatra s komina po smznulin obrazima,

Bože, eno ćaća upalijo sviću, mater vrti očinaše,

ključa nešto u bronzinu na komaštran.

Po salidži slama razbacana,

a na banku krto s orajima.

Ma čekaju li to oni mene,

jer eto niko in drugi nema doći,

ili su zalutali ko i ja u prošlosti

pa se uzdaju kako će neko baniti iz tuđega svita

da zajedno naložimo badnjak, da ga ćaća vinom prikriži,

kuću kršćenon vodon poškropi i zadije nad vratin i ponistrama

kiticu bršćana po običaju.

Badnjak! Užega se odma i planjca,

Iskre vrcaju na sve strane i pucketaju.

Na dobro van došlo porođenje Gospodinovo!

I stobon zajedno, odgovaran onako smrznuta.

I provan zaustavit suze,

ali teču ko potok i ulivaju se u ispucala vrata.

Bože! Pa ja san se ogrnila tugon, srce mi drće.

Otvaran oči i nestaje sve u trenu.

Nikoga nema. Ni ćaće, ni matere, ni braće ni sestre.

A nema ni mene.

Samo san tila dočekati Božić s materon i ćaćon.

Samo san tila da me blagosove

pa da se provan vratiti oklen san i došla.

Tila san osvaniti u gnjizdu onako srušenon

u zagrljaju ćaće i matere.

Ali nisan!!!

Silvija Vrljičak Budan