Imotska krajina Medij s iskustvom
80 je godina od smrti fra Silvestra Kutleše (Gornji Vinjani, 27. III. 1876. – Imotski, 8. I. 1943.), našega slavnog svećenika i etnografa koji je tridesetih godina, za vrijeme župnikovanja u Runovićima, zapisivao život i običaje u tom mjestu i cijeloj Imotskoj krajini, prema naputcima Antuna Radića, a rukopis je predao Hrvatskoj akademiji znanosti i umjetnosti (tada JAZU). Taj njegov rukopis objavljen je u knjizi tek 1993. godine u knjizi ŽIVOT I OBIČAJI U IMOCKOJ KRAJINI.
Evo što je o tom franjevcu zapisao Petar Gudelj:
SILVESTAR
Zašto je mladi Mate Kutleša pri ređenju uzeo ime Silvestar? Jesu li mu ga došapnule njegove šumske sestrice, vile?
Iz dubovih dubrava, jezera i jezerina. Iz Vran-planine. Iz oblaka.
Zašto je fra Silvestrovu konju Tataru uvijek bila spletena griva, u grivi zmija?
Viđali je Runovićani kako se Tataru vije oko vrata i fra Silvestru oko desne ruke.
One, kojom je zapisao imotske junačke pjesme i priče o vinjanskim vilama. Kako su Karamatića čobani u Oštrcu uhvatili mladu vilu od dvanaest godina i doveli je kući.
PETAR GUDELJ
Iz Kutlešine monografije prenosimo vedre zgode, pošalice, anegdote i dokonice koje su autoru kazivali brojni kazivači prije devedesetak godina.
Pripovid o vrani i vraniću
“Učila vrana vranića kako će zobati žito po tuđemu tegu. Ovako mu kaže: “Dok orač ore, ti zoblji, ali kad vidiš da se orač prigne ti undan biži!” Na to će vrani vrani: “A da orač ponese kamen za pasom, pak mene kine!” A vrana mu odgovori: “Slobodno ti sad leti kud oćeš i zoblji di oćeš, kad si mudriji od mene!”
Pripovitka o pratru i ciganinu
Ciganin reče jednom pratru: “Moje je dite mudrije od tebe!” Pratar odgovori, da ne viruje. Ciganin kova pa baci vruće gožđe na zemlju, domalo reče pratru: “Oče, dodaj mi to gožđe!” Pratar rukom za gožđe, a gožđe ga oprlja. Ciganin zove dite i reče mu: “Dodaj mi sinko to gožđe!” Dite pljune na gožđe, i odgovori: “Ne mogu, babo, još je vruće, počekaj, dok se oladi!”
Pripovid od udovca i udovice
“Čoviku umrla žena i odnili je zakopati. Kad su je zakopali, vraćajuć se putom, sustignu, na putu, jednu udovicu, u ruci joj očinaši, moli Boga. Kad je udovac bijo upored udovicom, govori udovici: “Kuma, ja bi ti ništo reka, ali ne budi uvriđena! Meni je umrla žena, a tebi čovik. Vala Bogu, nismo ji mi ubili, već Bog da! Već ajdemo se nas dvoje u sv. Sakramentu sjediniti i zajedno živiti! Udovica zamota očinašim, tamo i amo, dva tri puta, i ovako progovori: “Tako mi ove posvećene krunice, taman sam ja tila o tomu tebi govoriti!”
Pop u Lici
“Govorijo jednom pop u Lici: “Vi moji Ličani, nemojte ove godine odit u Prajsku. U nas će se zidati škola i praviti crkva. Biće i đavlu posla!”
Bošnjak i mašina
“Vozijo se Bošnjak mašinom iz Doboja za Tuzlu. Tu mu je blizu bila kuća. Kad je doša kući, pripovida, da ga je jedna crna mazga dotrala do kuće. Uvik je – veli – trčala. Stoji je rika ko bakovita junca, i nigdi ništa nije jila. Iđem otić i odniti joj ću slame. Eno je još doli!”
Ercegovac i uš
“Ercegovac sritne na putu uš, biži iz Dalmacije. Pita je Ercegovac: Di ćeš ti uši? Uš odgovara: “Iđem u Ercegovinu, ne možem živiti u Dalmaciji. Dalmatinci čisti ljudi. Često peru robu, pak tu nema meni stana!”
Ercegovac i slina
“Opet Ercegovac sritne slinu na putu. Zapita je Ercegovac: “Di ćeš ti slino” Ona mu odgovori: “Evo bižim u Dalmaciju! Nije meni u Ercegovini stana! Ercegovac usekne se, pa slinom o zid, dalmatinac osekne se u šudar, pa metne u žep.
(J. Škoro Mijin, 16.-17. 6. 1933.)
Šale, doskočice i dokonice
1. Zagorac na Braču
“Doša naš zagorac na Brač, na rađu. Gospodar mu dade prvu večer za večaru zažićeni tikvica. Zagorcu se učini večara mršava, i upita gospodara, kako se zove ova vaša mandža (jelo). Gospodar mu reče: “Milost božja!” Drugu večer dade mu gospodar lazanja. Opet upita zagorac: “Kako se ova manistra zove? – Lazanje ili rezanci!”- odgovori Bračanin. Tada će zagorac: “Lazalo, lazalo, uvik ti po kući lazalo! A milost Bohja nikada ti u kuću ne zavirila!”
(Jure Ždero Ivanov, 17. 2. 1933.)
2. Primorac na pazaru
“Doša primorac u Imocki, da kupi mazgu šenice. Dok je oda mi po pazaru i šenicu probira i zamira, pristupi k njemu jedan seljak od Imotske preture (općine) i zapita ga: “Šta gledaš primorče?” – “Jednu mazgu šenice mislim kupit, pa gledam po pazaru, čija je čistija i jedrija.” – “Imam ja kod kuće šenice, i lipe, i čiste i jedre. Prođi se pazara, na pazaru ko što komu derne, da derne. A ima je ovde i vodom polivene samo da je teža. A moja je kuća doli pod Grabom, dvi ure si kući bliže. Dotlen moreš i uzjašit, lašnje ćeš kući doći. Daću ti, ako ćeš i dvi mazge. Ima je, Bogu vala, koji je da! Jevtinja ti je banicu nego na pazaru.” Primorac je uvik gladan. Gleda i u šoldi kamoli neće u banici. Gleda zagorca u oči. Promira ga od glave do pete. Učini mu se istinit, pa mu reče. “Jesi li kume opremijo sve u gradu? Oćemo li odma tvojoj kući?” Seljak se počeša iza uva, pa će primorcu: “I jesam i nisam. Sve sam opremijo, samo nisam ruča. Moram naći komšiju, u njega mi je torba. Neću Neću gladan da se kući vratim.” A primorac mu reče: “Nemojmo gubiti vrimena, evo ti para pa ručaj, samo ćeš mi ji uračunati u šenicu!” – “Oću, kume primorče! Bog i duša!” Odu u bližnju krčmu. Zagorac ide, a primorac gleda i govori; a nemogu, još gladan! Kad se zagorac dobro naijo i napijo, primorac pošteno plati, i upute se Gudeljovoj kući. Putom su po redu jašili na primorčevoj mazgi. Kad su bili blizu kuće, zagorac zapita dozvolu, s prošćenjem, da iđe na stranu. Kako zađe za bus, uteče u šumu. Primorac čeka i čeka, kad mu dodijalo, pođe sam Gudeljovoj kući. Kad kući, nađe mu oca i zapita ga, je li mu sin doša, jer da mu je reka prodati mazgu šenice, i u ime šenice on mu platijo ručak u Imockomu. “Nos te vrag s moji vrata! Ja umirem od gladi, keli šenicu da prodajem! Ja sina i nemam, ko zna, komu si ti platijo ručak? Kad imaš para plati i meni.” – “To je sramota, ljude na putu varati i guliti! Kad tvoj sin nije, znaš li ko je i čiji je?” – “Ajde, Boga ti, dosta su primorci naši privarili, neka i naš jedan privari primorca!”
(Marijan Babić Jozipov, 5. 9. 1933.)
3. U sudu
“Sudac pita seljaka: “Jeste li vi Gudelj Petar p. Grge, iz Slivna?” – “Nisam Gospodine!” – odgovori seljak. “Pa kad niste, ko vas je zva ovamo?” – opet će sudac. “Đendar me dotra svezana!” – veli seljak. “Pa ta nije đendar lud, da će pravedna čovika goniti na sud?!” – “Ima ji gospodine i pametni i ludi, a više ludi nego pametni! A ovi je moj zglave lud! Kaza sam mu, da nisam kriv, a on svejedno meni manete na ruke i vrcom u Imocki. Nije mi se da ni prisvući!” – “A vi nam kažite sami, kako se zovete i otklen ste.” – nastavi sudac. “Ja se zovem Petar Gudelj p. Grge iz Podosoja.” – “Vi ste dakle Gudelj Petar pok. Grge iz Podosoja, župe Slivno?” – “Jesam gospodine.” – “Zašto ste se pobili sa Grgom Jerkovićom pok. Petra, svojim komšijom?” – “Nasrnujo Grgo na me, prvo bovanicam pa s nožom, ja se branijo!” – “A zašto ste baš iz puške u nj pucali?” – “Zato brte, jer nisam ima
topa!”
(Ivan Puljiz p. Marijana, 19. 5. 1933.)
4.
“Nazad nikoliko godina bijo u nas veliki povodanj. Ričina se nadušila od briga do briga. Valja drvlje i kamenje. Taman je bilo o pokladim. Tada se ušćipci peku, Jakov Ramljak rečeni Klipina, povejo sina Mateška, momčuljka od petnest godina, na Ričinu da vataju daske, pritiske, čabrune i sve šta voda donese. Ako ne valjalo za što drugo, valjat će za naložiti na vatru. Sina je posla s onu stranu Ričine, on je osta s ove. Sin je priša priko mosta na Česmi i doša prama njemu.
Vatali, lovili, gazili i topili se sve do podne. I nije bilo zaludu. Nisu sa sobom ponili nikakve rane. I ćaća ode po ručak i donese ušćipaka u brzdaru. Stari je pribaciva ušćipak po ušćipak priko vode, a mali je Mate vata i ijo. Jedan po jedan pribaci mu ji dvanest. Trinastoga nije dobacijo, pane u vodu. Mali se zaleti u vodu za ušćipkom, naleti buk vodurine i maloga Matu zanese i odnese. Stari Jakov gleda s ove strane Ričine, pomoga bi, a pomoći ne more. Crkaje, a crknuti ne more. Kad se mali Mate izgubijo u mutnoj vodi, Klipina jauknu i reče: “Ej sinko, mukte li mi te đava odnese!!!” (Mali se Mate uza sve nedaće u vodi dočepa rakite i spasi glavu.)
(Ante Kutleša p. Ivana, 8. 2. 1932.)
5.
“Stari Ilija nije ima nikoga nego Boga sebe i ženu Maru. Nije mu Bog da poroda, ali mu je da kripko zdravlje. Već je mitijo osamdesetu i da nije oglunujo, ne bi mu da ni šeset. I ranijo i kasnijo, obija i brdo i polje, samo da kuću uzdrži. Žena mu je bila mlađa puni dvadeset godina. Zdrava ko kremen, čvrsta ko puca, više izgledala cura nego žena. Nije se izrodila. A Ilija ju je šćedijo i čuva ka oči u glavi. Jedno jutro vraća se Ilija iz mlinice, jašeć na kobilici. Susritne ga Antić R… nad Borkom i nazove mu: “Dobro jutro Ilija!” A Ilija kako je prdogluvast nije razumio već odgovori: “Evo iđem iz mlina.” – “Dobro jutro opet velju!” A Ilija će: “Melju, melju!” A Antiću dodija pa će: “Aj j… gluvo, kud iđeš od kuće, kad si tako gluv! Zašto te žena ne izmine?” – “Velika je navala.”
(Ante Tolić Jozin, 16. 8. 1932.)
6.
U Lokvičićim bijo jedan Pezo drljav na livom oku, i zvali ga Drlje. Jednom prid Božić skupi se sedam-osam seljaka i pođu u Omiš po so. U Omišu, na dogani, nađu Veliku navalu. Odali po Omišu i tamo i amo, od Cetine do manastira, i svrate se u crkvu sv. Ivana, da se Bogu pomole i crkvu razgledaju. Kad su unišli u crkvu misnik je molijo Gospine letanije, ali latinski. Misnik je govorio: “Santa Maria, Santa Dei, Genitriks, Santa Virgo Virginum!” A vas je puk odgovara: “Ora pro nobis! Ora pro nobis! Ora pro nobis!” Drlje nije nikad čujo latinski letanija, pa upita svoga komšiju koji je uza nj kleča, štano puk govori. A drug mu uncutski odgovori: “Pitaju, šta je Drlje doša u Omiš!” Drlje se malo zamisli pa reče: “Ajde Toga ti, ako je doša i otiće!!!”
(Periša Katić p. Marijana, 9. 8. 1932.)
7.
“Sve su Topuše jezičave i lajave, ali Topuša Kargića rastavila je. Ne zna se šta je u nje brže ili jezik ili oči ili pamet. Uvik čekića, i očima vrti. A nikad se smiriti ili na jednoj obuti. Srića njezina, namirila se na ravna i mirna čovika Joku. Joki svejedno ili vitar puva ili Topuša ćakulala i drobila. Jednom dođe Topuša Jokina u kuću Ivana Andrešića po jednu naruč. Ivan ozbiljan i strog čovik nije u vitar govorijo (ni prosipa besida). Čujo je za Topušu Jokinu (Kargića) i njezin jezik. Naša se tada
dokon i ratan, a tijo je viditi, je li Topuša onaka kakvu je kažu. Ivan dade Topuši naruč (kantar) i pripeli joj da mu ga vrati odma, čim izmire žito. A zatim je upita: “Jesi li se, mlada, obikla u Kargića selu? Znam ja, da su Kargići zli!” – “Jesam, kume, Ivane. Ko se ne bi obika uz onakoga čovika. Svekrva mi dobra, jetrva ka kruv, zava ko duša. Gladni nismo, žedni nismo. Nema u našoj kući ni golotinje ni bosotinje. Ne trpimo mi, Bogu vala, ni sotinje. Imamo mlika, masla, pa i mesa. Nego, ne mogu nas dušmani naši da vide. Šanićuša i Bušuša složile se, pa mi ne dadu živa mira. Lažu, psuju i grde, a nikad jim nisam rekla “ni crno ti oko u glavi!” A dica njijova! Dica, dica! Još gora od roditelja! Di dopru sve opuste. Gori nego mravi, pravi skakavci. Ništa ostati ne more. Za svašto jim ruke prilipću! Sve bi ja to prigorila, ali ne mogu svoje dičice. U mene dica nejaka, a u nji obiju jača. Moju dicu cvile. Nema dana, da moje dite ne oplače. Kad ja progovorim, obe za oči, ka dvi kučke.
Najžalije mi je dičice moje, pokvariće se uz njijovu. Naučiće ji i krasti i prosti prosipati!”
“Kuma Topuša, kad si bila u rodu?” – oće Ivan da privrne govor, već mu dodijale Topušine brojanice. Nu neda se Topuša iz brazde. “A vidiš, moj kume Ivane, moga malog Juku, ne znaš ili je lišpi ili boji. Samo zlato. Ža mi je što ga nisam povela, samo da ga vidiš. A moja Jelica. To ti je prava curica. Prilika u crkvi. Ne bilo jim uroka, moja dica prodičiće naš rod i pleme!”
“Kuma Topuša, ljutiće se tvoj Joko, nosi mu kantar!” opet će Ivan. “Nigda se moj Joko ne ljuti. A da vidiš kume Ivane, kako moja Jelica oda, kakoli govori, ko velika cura, a nema joj nego dvi godine i po. Dođi digod pa nas obađi, vidi mi dičicu! Vidićeš dva cvitića, jedan lišpi od drugoga!”
“Dica, kuma, ka dica! Pušći dicu u miru! – između Topušina govora dobaci Ivan. “Bože sačuvaj, da su moja dica ka ostala Kargića dica! Pitaj divera Luke, pa ćeš čuti, šta će ti reći! Volila bi moga Juku mrtva viditi, nego da bude ko Ivan Mateškin ili Martin Antukin. Martin me je toliko puta u kuću zatra kucim, a Ivan mi je, još mlad i zelen, sto krsta opsova.” Ivan izvadi kesu i iz kese dvonjak pa pokuči Topuši. ‘Topuša se iznebljuši i reče: “Šta će to reći, kume Ivane, zašto mi pružaš dvonjak?” (staru austrijsku dvobanicu, 20 šoldi, ili 40 para austrijski). “Za svaku besidu, kuma
Topaša daću ti dvonjak!!!” Čeljad se u kući nasmijaše, Topuša se dovati kantara i ode.”
(Mate sin J. Andrešića, 15. 10. 1932.)
8.
“Stari Ilija Šanjić, iz Donjih Vinjana siroma je bio u stanju, ali ga je Bog obdarijo dicom. Ima je šest sinova ka šest borova, osim ćeriju. Dicu je odgojijo žabam i pijavicama. Jeseni i prolićom vata je žabe i pijavice u Krenicam i Udovici i prodava na pazaru i po dernecim, i tako dicu odranijo. Od reume pod starost se ponatijo, bolje reći zgrčijo. Od sinova Kerubin mu je bijo najgori u mladosti. Kad je Kerubinu bilo trinest ili četrnest godina, učini ćaći veliku šćetu, razbijo bocunić biraš, pa pokrepale pijavice. Ilija išibiča sina, ama dobro a moj ti Kerubin biž u ajduke. Nije otiša daleko, u Šontića ogradu ispod sv. Roka. Za tri dana nije u kuću povirijo. Po kamenicam vodu pijo i kuruze pržijo. Kako je nejak bijo za otimačinu, ukrade dvi tuke Čegelji Kukulji. Obe ispeče. Jednu izide sam, drugu odnese svomu ocu, za pomirenje. Lipo slaga Iliju, da je otejo lisici dvi tuke u Šontića ogradi. Jednu izijo a drugu donijo svomu dobrom ocu. Kad se Ilija dobro potkožijo tučevinom, poče sina blagosivati: “Bog te sinko blagosovijo! Lipo si me počastijo! Neka svoga i u gori ajduka!!!”
(Ivan Slišković p. Mate, 8. 1. 1932.)
9.
“U Marijana Babića p. Ante, rečenoga Bušića, iz Runovića, jedne jesenske večeri, sastalo se veliko društvo. Bušić je društvo skupio da mu duvan lista i pači. Sve je društvo mlado, osim Marijana, žene mu Bitanguše i stare Ivkošuše. Ivkošuša je stara mama. Sve bi ti uzela, a ništa svoga ne bi dala. U društvu je bilo najviše cura i curetaka. Ženske su ruke itrije od muški. A žensku se i ne plaća pačenje, ali se oće dobra beslema (rana i piće). Dok su cure radile obdan, stara je Ivkošuša često
ponavljala: “Bog blagosovijo puno ručica!” Posa je napridova dobro. U vrime večare Ivkošušu zapade malo mesa i vina, a ona postrvna za oboma. Pitala je u brace Marijana jedno pa drugo, ali zaludu. Puno je grla. I dobra pogača na dilu je škrta. Kad Ivkošuša vidi da je više ništa neće zapasti, opet reče prid svim društvom: “Bog blagosovijo puno ručica, ali proklejo puno gu…a!!!”
(Marijan Babić p. Ante, 20. 3. 1932.)
10. Testament Ilije Šanjića p. Ivana
“Ilija je ima šest sinova. Stanje malo dice puno pa sinovi odbigli oca. Poženili se i svaki se stara za se i za svoju vamilju, a za oca malo i nimalo. Dodijalo to starom lliji. Uze šćap i vrcom u Imocki, sirotinjskom sucu. “Gospodine suče, sinovi me zapušćali u mojoj starosti i nemoći, umro bi od gladi, da mi nije unuka Mate. Bog mu da zdravlje, Bog mi ga poživijo!” – veli Ilija sucu. “Pa šta tražite od suda? – upita ga sudac. “Beslemu!” (opskrbu) – “A što je to beslema?” – opet će sudac.
“Uzdržanje.” – odgovori Ilija. “A koliko imaš sinova?”
“Sud nema čime da te uzdrži, neka te uzdrže tvoja dica kao i ostale oce starce, njiova (dica)!” – “Ma gladni su i moji sinovi. A gladan gladna ne more da rani! Ali su svejedno krivi! I kad koji šta lipa ima, ćaću ne ponudi. Zato ću ji sve razbaštiniti! Sve moje i pokretno i nepokretno, sve ostavljam Mati Matinu! Onoj petorici ni vindika!” – priđe Ilija na drugu. “Ne možeš jim uskratiti dječinjega dila” – reče mu sudac.
“Dobro! ja ću jim ostaviti sve svima, što je moga nepokretna, samo neka ji sud prisili, da me do smrti pošteno uzdrže!” – “Pa šta ti tražiš godišnje od svakoga?” – njemu će sudac. “Pedeset kila šenice, pedeset kila kukuruza i pedeset litara vina. Pet oka suvoga mesa i pet bukara rakije. Svaki sin moj, neka mi to dade svake godine eno jim sva moja nepokretna bašćina na jednake dile!” – “Ma ne moreš ti đavle, sam toliko potrošiti?” reče sudac. “Mogu ja gospodine sve ka gudin!” Sudac
se nasmija pa nastavi: “A šta imaš poketnoga i komu ostavljaš?” – “Ostavljam sve momu unuku, Mati Matinu. Imam kotlić, kapčić, livčić, kačicu, bačvicu, kantarić, mišinicu, košulju, jačermu i deku!” – “Je li ti kolika nepokretna baština?” – priupita sudac, “Kuća, vrtlić i murva! Ako jim je tisno, eno jim Krenica i Udovica i sve pijavice i žabe u jednoj i drugoj! Tu je moja podvornica bila!”
(Ivan Slišković, Malen, 6. 5. 1931.)
11.
“Ivan Bijočić p. Grge, iz Runovića, otiša jednom podavno u Mostar, na rad. Uposlijo ga jedan beg u Mostaru. Kako je Ivan bijo pošten i valjal težak, osvoji bega domalo. Mimo sve radnike beg je volijo Ivana i Ivanu je sve povirava. Jedno jutro povede beg radnike u svoj vinograd, da galjaju (stogove čine). Kad tamo siti se čibuka i kese od duvana. Zaboravijo sam – veli – čibuk i kesu od duvana, Odleti Ivane k mojoj kući i donesi oboje. Samo ovo upamti. Kad budeš na vratim od avlije,
zakucaj alkom na vratim i vikni: “Ko je za kriti se, neka se sakrije!” Ode Ivan. Putom je mislijo na svoje jade i svoju sirotinju koja čeka, ka tići u gnjizdu, od svoga oca zalogajčić. Zaboravijo turske adete. Kad na vrata od avlije, nađe vrata otvorena i uniđe. Begova bula slučajno na avliji bila. Kad ugleda vlaja u avliji stade je vriva: “A jo, jo, jo! Četrdeset sam dana nazadna što sam te vidila!” – “I ja sam, Isuprsta mi, sto i četrdeset, što sam tebe (vidijo)!” – odma privati Ivan. Žena se iznebljuši i
zaustavi. Ivan joj kaza pošto je doša. Kad je primijo, odnese begu u vinograd. A beg reče: “Oće moj Ivan!”
12.
“Umrla stara Matija, dođe je stara Kata obžaliti sa šćapom u ruci. Kad uđe u kuću, ugleda na siniji bocu rakije, popi jedan žmulj i poče žaliti:
Valjen Isus ujna moja,
Ovde nigdi nikog nema,
Nego stara Kata tvoja,
I to Kata o dva šćapa,
Star’ Andrija kod volova,
Mali Mile u mlinici,
Mala Luca kod ovaca,
Tomašuša dice čuva,
A ja jadna nemam kada,
Osta’ mi je kruv u vatri,
Kruv će meni izgoriti,
Šćeta će se dogoditi,
Šta ću sutra ljudma dati?!
U to joj se smrkne pred očima, pa priko šćapa bub o zemlju. Kad se ispravi reče:
“Ostaj zbogom ujna moja,
Smrklo mi se prid očima,
Smrklo mi se od žalosti!”
“Nije, Toga mi, nego od rakije!” – dobaci did Marko s obora.”
(Marko Vuknić p. Ivana 6.4. 1932.)
13.
“Nazad trijestak godina odreka se Imocki načelnik, ma neću mu imena spomenuti. U prvu nedilju iza toga Misa je bila kod sv. Ante u Vinjanim. Iza Mise ljudi se prid crkvom razgovaraju o svačemu, a o općini i načelniku najviše. Niko veli dobar, niko za. Niko pita, zašto se odreka, niko veli, da bude kojom srićom i prija. Kiteša Jović muči. Pita ga Mate Tolić: “Ivane, šta ti kažeš?” – “A moj Mate, šta ćeš da ti rečem. Meni se čini da, nit smo imali, niti ćemo imati ovakoga načelnika. Sve
je uškopijo, i nijedan (nas) nije skiknujo!!!”
14.
“Pokojni J. V. Perić bijo je puno godina zastupnikom Imocke krajine, u Bečkom parlamentu. Jednom dođe u Imocki, u svoj kotar, da se porazgovori sa svojim biračim i čuje njiove želje. U općinskom domu sabrali se sve prvi ljudi iz ove krajine. I građani i seljaci. Zastupnik je dugo i lipo govorijo, gotov dva sata. Švabe zapovidaju – veli – Švaba više i nami Rvatim ne dadu nego same mrvice. Poslim zastupnika redali se govornici iz grada i sa sela. Svak iznosi na vidilo svoju nevolju.
Jedan Lokvičanin zamoli zastupnika, da izmoli kod visoke vlade u Beču, da more svaka kuća držati po tri – četri koze. Jedan Medovljanin reče, da bi još bolje bilo, kad bi nam vlada dala švabski koza, za poboljšanje race. Tada se diže Kiteša Jović i reče: “I ja sam za koze. Koza je siromaška majka. Neka nam vlada slobodno pošalje koze primamo, ali ne jarce. Ne triba jaraca, dok je Bečki ministara!!!”
(Mate Tolić, remeta, 16. 8. 1926.)
15.
“Jakiša Busar bio je čovik plave ćudi a ubožna kipa i još ubožnije snage. Oženijo se s kršnon curom Matijom Zlopaša. Mogla ga je Matija i u pregljači nositi. Jadan čovik uzejo svoju ni sliku ni priliku, zarad šaku prćije. Skupo ju je platijo. Matija bila jača od Jakiše, a uz to oštra, ko sablja Muratova, često se s čovikom svađala, a kadikad ga i izmlatila. Ma baš po nu težačku. Kažu, da ga je nikoliko puta užom za stupac svezala i konopom bila. Iznenada umri Matija, a Jakiša, prid svim svitom,
udarijo u plač. Čudili se ljudi pa ga upitali: “Bolan Jakiša zašto plačeš? Za’vali Bogu koji ju je diga! Ta znaš da te je sto puta ispribijala?!” – “Ne plačem ja za Matijom, neg ja plačem Boga moga! Kako će Njemu šnjom biti?!” – odgovori Jakiša kroz plač.”
(Marko Vuknić p. Ivana 6. 4. 1932.)
16.
“U selu P…… otac i troje dice išli u željude (žire). Otac tresa i mlatijo a dica kupila. Dica ka dica, više se igrala, cvilila i smijala nego kupila. Kad je otac z duba saša, i sam je kupijo, samo da prvo bude gotov i ode za drugim poslom. Kad su pokupili, dica odnesoše željude kući, a otac ostade, da raziđe (jedan) klanac. Kod kuće pita mater dice: “Kako ste pokupili, da vam nije što po ledini ostalo?” – “Dobro majko, nije ništa ostalo. Mi smo dica kupili ko mali kezmići, a ćaća ko stara guda”. – veli joj Iko mali.”
(Marićan Vuknić p. Ivana, 7. 6. 1934.)
17.
“Martin Bitanga često je sa ženom bio u zavadi. Martinu draga bukara, a Mariju ga nije mogla pijana gledati. Gotova zavada. Na Veliki Petak Martin bio u crkvi i poljubijo križ, ka i drugi kršćani. Kad se vratijo kući poljubi svoju ženu. Marija su začudi i zapita: “Šta je to Martine, ti nisi običajan ljubiti ženu?” A Martin odmu privati: “Je li danas Veliki Petak?” – “Je.” – veli Marija. “Ljubi li se danas križ?” – “Ljubi.” – odgovori žena. “Ti si moj križ priteški!” – reče Martin.”
(Ivan Lončar p. Mate, 15. 8. 1936.)
18.
“Luka Pijanović iznad Briževca, iz sela Podbablja, za velikoga rata, bi pozvan u vojsku. Luka je bio oženjen. U vojsci Luka pričini se gluvim. Kroz dvi godine u vojsci obaša je naš Lukiša sve bolnice i likare, i svagdi ga proglasiše gluvim, i na kraju druge godine otpustiše kući. I kod kuće izdura Luka tri godine, i ne očitova se ni ocu i majci. Prvi dan, kad je svršijo veliki rat, ozdravi Luka. Čuje ka i drugi. Pitali ga ljudi: “Bolan Luka, zašto se nisi očitova barem svojoj ženi?” A Luka će njima: “O, Boga ti! Da sam ženi, moga sam puku i općini!!!”
(Mate Tonković p. Petra, 12. 10. 1934.)
19.
“Ante Živanović iz Glavine, blizu Imockoga, nije moga konja, pa namaka – da prostite – muško magare. Nije se jadno nikad najilo u Antinoj pojati. I u Ante ka i drugi: drača, kupina, sikeljina, ošljobad, magaretu je rana. Nu Antino, isto je nemirno. Namečilo se u šćetu i neda se svrnuti a valja pravo kazati, malo ga je ko i čuva. Zatraju ga dica u stranu, i to je sve. Od Crljenoga Jezera do Imockoga njegovo je kraljestvo. Jedamput donese belaj Antina magarca u varuš. Varuška dica
dovežu se magarca da jašaju, magarac biži i reve, paščad se uzvirila i polete za magarcom. Magarac uteče u Lukin dućan. Ljutit Luka istraje, magare se ne da, zna šta ga na dvoru čeka. Zove Luka redare, redari svežu magarca i odvedu prid općinu. Načelnik zove Antu na odgovornost: “Ante, je li ovo tvoje magare?” – “Je gospodine, Načelniče.” – odgovori Ante. “Zašto ne čuvaš svoje magare?” – proslidi Načelnik. “Uteklo gospodine.” – opet će Ante. “Ne valja ti razlog uteklo, da si čuva ne bi uteklo! Ja ću te multati (oglobiti).” – “Molim g. Načelniče prvo osude, čuj samo dvi riči: “Ima li i u gradu magaraca?” – “Ima – veli Načelnik – dodijali su mi i naši gracki, pa će početi još i seocki.” – “Gospodine Načelniče, ja ne vidim nikakve razlike između grackog i seockog magarca, a da nisu revali vaši, ne bi ni moj doša amo!” – završi Ante. “Čuješ Ante, naši magarci ne idu u tuđi dućan, a tvoj je, i tebe Luka tuži!” – “Ajde Toga ti! Moj jedamput uniša u dućan, a vaši i ne izlaze iz dućana!” Zasmija se Načelnik i redari, a Ante ode i odvede magarca.
(Ivan Lončar p. Mate, 15. 8. 1936.)
20.
“U župi M… običaj je, kad roditelji krste dite, uvik pozovu popa na ručak. Pop G….. bio je čovik šaldžija. Kad bi se s kim šeta i ugleda ženu zbabnu (kuljavu), reka bi drugu: “I unde mi ručak leži.” paočeći rukom u ženu.”
(Jure Žaja Matin, 2. 9. 1933.)
21.
“Doša seljak iz Duvna u Nikolića gostijonu i zapita: “Gazda, šta imaš za ručak?” Gazda broji: manistru, meso vareno i pečeno, ribu, šalšu (prismok), salatu. Na svršetku doda “i gra onako.” – “Daj ti meni gra onako.” – reče seljak. Izide jedan duboki pijat, pa drugi, teći pa i četvrti. Zatim se diže i pođe ća, Nikolić za njim poleti i reče: “Deder kume plati što si izijo!” – “Neću Toga mi ništa, jer ti si reka, da je gra onako!” (mukte)”
(Ivan Slišković, Malen, 16. 8. 1936.)
22.
“Župnik u župi R….. pita dice na dotrini (nauku kršćanskom), ima li anđela. Sva dica jednoglasno: “Ima.” Tada župnik potvrdi: “Dobro dico, dobro, dobro! Zatim upita: “Je li iko od vas vidijo anđela?” Sva dica šute ka olovom zalivena, samo podiže ručicu mali Iko Vuknić i reče: “Jesam ja. Moj rodijak Maše uvik govori Mili Salmića: (Repušića, svojoj jeranici) “Ti si moj anđeo!!!
(Petar Vuknić Ivanov, 20. 5. 1933.)
23.
“Stipan Ćerluka iz Glavine, ora za šenicu, na Konjevodam, uto intra (naiođe) pop Špiro na konju. Poša na Svibić, na bonika. Tada je pop Špiro još mlad bio. Čim ugleda Stipana, nazove mu “dobro jutro”, zapita ga za zdravlje, i slušaju li voli, i jesu li mirni. “Bogu vala, zdravlje je dobro, voli slušaju i na silu, ostan je u ruci, a mirniji i skladni nema u selu.” – “Evo da ću ti ji ja uznemirit?” – reče Špiro. “Evo da nećeš!” – privati Stipe. Pop ustavi konja i poče: “Obad, obad, žic! Obad u lad, žic! Obad, obad, žic!!!” Voli nadignu kude (repove) i polete. Stipan pritisni ralo, pritisni. Kad najednom, ralo zapne za kamen i slomi se. Voli uteku. Stipan za bovanice, potra popa, nu pop na konju uteče. U trku ispane popu šudarić (maramica) iz džepa sa njegovim imenom. Stipan uzme šudarić i vrcom u popadije. I spomoću šudarića i medeni riči izmami u popadije četri vriće šenice. Ne bi mu više ni zemlja dala. Odma niče pisma u selu:
“U Stipana rodila šenica,
Ne sijana i ne uzorana!”
(Kad se ralom rali, ovde običaju prija posijati, pa undan uzorati.)
(Ivan Slišković, Malen, 16. 8. 1936.)
24.
“Anti Vrankiću s Lovreća, umrla žena, pok Zaraduša. Ante je sa Zaradušom ima sedmero dice. Tri ćeri i četri sina. Jedan mu sin otiša u pratre (Vranjevački red) i uzejo ime pra Anđeo. Pra Anđeo kad je čujo da mu je mater umrla, napisa knjigu ćaći i u knjizi ga moli da se više ne ženi, zarad mira sklada i ljubavi u svojoj vamiliji. Ante njemu lipše otpisa: “Dragi moj sine pra Anđele! Ako je tebi zabranijo se Vrano ženiti se, meni nije!” Oženi se Ante i drugi put, i uze Katićušu Maru i zadovoljan je bijo.”
(Fra Anđeo Vrankić, 12. 5. 1925.)
25
“Pet – šest godina kasnije dođe pra Anđeo u ćaćinu kuću, da vidi ćaću i braću. Jedne večeri za stolom reče ćaći: “Oče, mi smo se braća dogovorila, da učinimo novu – lipu grobnicu, za svoje roditelje. Kad umreš, pokopat ćemo tebe u tu grobnicu, ali ćemo prinit i kosti pokojne nam matere isto u novu (grobnicu). Kad ste amo živili zajedno, na ovomu svitu, počivajte i na drugomu!” – “Nemoj sinko, obadva ti svita!” – reče Ante. “Ma, zašto ćaća?” – upita pra Anđeo. “Nije mi Zaraduša dala mira na ovomu svitu, pa se bojim, da neće ni na onomu!” – odgovori Ante.”
(Frano Frankić, unuk p. Ante, 4. 7. 1932.)
26.
“Kaziva mi je Ivan Kutleša pok. Mate, iz G. Vinjana, kako mu je ocu pala kaplja, i kako je i na času smrti bijo pri zdravoj pameti. Jednog prolićnjeg dana, nazad četri godine, iznenada pade kaplja momu pok. ćaći, Mateški. Bilo mu je ravni osamdeset i tri godine. Do osamdesete nije mu triba šćap. Je, ove tri zadnje godine. Kad smo vidili da se je složijo i da ne more sobom vladati, odlretili smo po našega župnika. Pratar je doša i da mu sv. Sakramente. Komšije su dolazile i bonika oblaziler i tišile. Svak je vidijo da ga nema, a i sam je Mateško govorijo: “Dico moja, moji su dani izbrojani. Sutrašnjega sunca neću dočekati! Budite pravi kršćani i dobri težaci. A ne zaboravite svoga oca u molitvam i u sv. Misam! Prid mrak evo ti i Delićuše Nikoline, da obađe bonika. Čim ga vidi, udari u plač:
“O moj Mate, lipi Mate,
Pozdravi mi Niku moga,
Moga Niku, moju diku!”
Mi smo svi mislili, da je Mateško zanimijo. Mateško otvori oči, pogleda Delićušu pa joj reče: “Ma kako ću ja znati u kom budžaku (nuglu ili ćoši) tvoj Niko baru (kozu) dere? Daj mi otres (adresu)?!” (O Nikoli se govorkalo, da je kra svašta, pa i koze).
(Ivan Mateškin, 22. 12. 1934.)
27
“U Zmijavcim Podbapskim žive po siromašku starac Kokan (Ivan Ćapin pravo mu je ime). Svakomu je drag, zbog svoje vesele ćudi i zgodna razgovora, ali dici najviše. Dica više viču: “Živijo Kokan nego Mačak.” Jedamput upita ga jedan komšija. “Kokane, moliš li Boga?” – “Svaku večer.” – odgovori Kokan. “A beštimaš li!” – opet će komšija. – “Šta ću beštimat, kad mi nema žene kod kuće.” – “Da di ti je žea?” – “Otišla u vunu – reče Kokan – doli u Ercegovinu.”
(Mate Tonković, Ćapin, 4. 10. 1936.)
28
“Otra seljak u mlinicu tovar žita. U mlinici bijo mu kum za mlinara. Kad ugleda mlinara viknu: “Eno kuma, samliću brez ujma!” A mlinar reče: “Evo kuma, daće mi dva ujma!”
(Luka Babić, Luše, 26. 2. 1932.)
29
“Marko Milas, rečeni Markoč iz Zmijevaca, ima tešku parnicu na sudu, sa Matom Gudeljom, rečenim Ćurdom, isto iz Zmijevaca. Mudar Markoč a pametan Ćurdo. Ne zna se koji će dobiti, koji li će koga nadmudriti. Jedamput Ćurdo nađe tri čovika i uputi ji Markoču, ne bi li ga uvatili u besidi. Ova trojica iz daleka zaveli, dok su Markoča na parnicu doveli. Ositijo se Markoč varci pa se zamislijo. Neda mu se ni zuba obiliti. Tada reče pok. Ivan Gjurđić: “Zamislijo se je plavo Markoč,
Mgurno će veliku laž izvaliti!”
(Petar Perić, 4. 10. 1936.)
30.
“Stari Ante zametnujo se puščetinom i poša u lov. Susritne ga Ivan Mateškin i upita: “Di ćeš to Ante?” – “Evo iđem u lov, ubiću štogod.” – “Ubićeš ti đavla (ništa)!” – reče Ivan. “Ti ćeš (ubit) đavla, ja ću Boga i Blaženu Gospu!” – stari otkresa.”
(Ivan Kutleša, Mateškin, 21. 12. 1930.)
31
“U Podbablju živijo je, još podavno, jedan seljak Mate Vuković. Ima je dvajestak ovčica uz ostalo siromaštvo. Na njegovu nesrću, jedne godine upale ovčije ospice, i pokrepaju mu ovce sve do četri. Iz početka Mate, kako koja krepaj, onako je zakopaj. Kasnije počejo strići vunu s mrtvi ovaca. Na poslitku udarijo i derat mrtvu ovcu, za u’vatit oputu. Deruć krepalinu otruje se Mate. Dovežu ga se travnjače i prikinu. Moga je brez toga biti. Tada za banicu opute moga si načiniti opanke. Prvi
počeše Podbapci a privati cila naša Krajina: “Za banicu izgubi Mate kabanicu!”
(Ante Vuković, 2. 10. 1936.)
32
“U župu Poljica doša novi župnik P…. Prvom prigodom zapita jedan Podbabac Ivana Zujića: “Jeste li zadovoljni s novim župnikom?” – “Dobar i pridobar – veli Poljičanin Zujić – samo moramo graditi novi otar za novoga župnika. Otar stari malešan a župnik velik!”
(Ivan Zujić p. Jakova, 4. 10. 1936.)
33.
“Ivan Mateškin uzejo Ivicu Lucijinu. Domala sritne se Mateško s Lucijom. Lucija odma upita prijatelja za zdravlje, i za ćer, je li mu ugodna. “Lipa i dobra. Samo ona mene vara večerom, a ja nju jutrom!” – odgovori Mateško. (Ivica neva večerom rano iđe u ložnicu, a jutrom dokasna spava. Lina je.)
(Ivan Mateškin, 22. 12. 1933.)
