Imotska krajina Medij s iskustvom
U izdanju Ogranka Matice hrvatske u Grudama objavljena je knjiga Kratke priče i zgode iz Gorice iz pera umirovljenog splitskog ginekologa Tihomira Bušića Jurina (rođen 20. listopada 1948.), koji je na nagovor brata Njegoslava zapisao stare priče, legende, zgode, pjesme, citate i anegdote s nakanom da mlađi naraštaji baštine priče naših predaka, “jer svi oni koji ne znaju te priče, na neki način bivaju odnarođeni”.
I kroz te priče se zrcali neobična i burna povijest toga maloga pograničnog naselja na čiju sudbinu su tijekom zadnjih stoljeća utjecali ratovi i diplomacija europskih velesila. Tako je oslobođenjem Imotske krajine od Osmanlija 1717. Gorica vraćena pod Mletačku republiku, ali je Požarevačkim mirom 1718., pri crtanju granica između Mlečana i Turaka “mletački mjernik Cavrović (možda Gavrović), podmićen turskim zlatom, s 200 tisuća dukata, iskrivio granicu na tursku korist otrgnuvši veći, jugoistočni dio Imotskog polja pripojivši ga zajedno sa selima koji ga okružuju, te predjelima oko Posušja, Bosanskom ejaletu”. Slijede nove države: autorov djed pučki pjesnik Matan Bušić rođen je 1867. u Gorici (Turska), a umro 1942. u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Tihomirov otac Jure, koji je također pisao pjesme, rođen je 1915. u Gorici (Austro-ugarska monarhija), živio i u Primorskoj banovini u Kraljevini Jugoslaviji, umro u jugoslavenskoj republici Bosni i Hercegovini…
Dr. Tihomir Bušić je završio imotsku Gimnaziju, do odlaska na studij medicine u Zagrebu bio je aktivni član goričkog KUD-a Sloga, igrao za NK Bekija iz Gruda, a radeći u Splitu, triput je zaredom (2015., 2016. i 2017.) po ocjenama pacijenata izabran za “Najdoktora”.
Tiskano je ukupno 140 numeriranih kratkih priča, pošalica i berekinada koje su se događale tijekom cijeloga prošlog 20. stoljeća, s temama prije Drugog svjetskog rata (HSS-ovac na magarcu), o Drugom svjetskom ratu i poraću, kolektivi i seljačkim radnim zadrugama, komunističkoj strahovladi, teškom radu u polju, uzgoju duhana, kukuruza pa čak i “pokušaja” pamuka, zatim o gastarbajterima pa sve do naših dana. Dio priča odnosi se i na Imotski, pogotovo na stočni pazar srijedom. Na kraju knjige je pretiskana deseteračka pjesma spomenutog autorova djeda Matana Bušića Obnova crkve svetog Stjepana (u Gorici) nakon potresa 1923.).
Ovom prigodom objavljujemo dva zapisa fra Ante Marića o Gorici, najprije tekst s nedavnog predstavljanje Tihomirove knjige:
GORICA SAČUVANA U PRIČAMA I ZGODAMA
Vjerojatno nema ljepšeg književnog oblika od onoga, poštovani čitatelju, koji iznosi kratke crtice sjećanja, koje su se nekom u duši zadržale. To je i ova knjiga Kratke priče i zgode iz Gorice Tihomira Bušića. Još, ako si sretan, pa ti te priče i zgode ispriča netko, tko za to ima Božjeg dara, e onda nećeš ostaviti knjigu, dok je ne iščitaš do kraja. Toj vrsti knjiga pripada i ova.
U svom uvodu Autor daje kratki i čestiti prikaz Gorice i njezine povijesti. U svim zgodama i nezgodama on navodi imena i nadimke ljudi koji su stalno s njim. Posebno od trenutka otkada je napustio svoju Goricu. Sve te zgode govore o jednom dragom i toplom selu. Selu punom dobrih ljudi, radinih, ne bogatih, ali i ne siromašnih. Ljudi koji svoja imanja imaju i u polju i u gori. Ljudi koji su dosta držali do svog međuljudskog odnosa.
Zgode su predivne. Vraćaju svakog, tko i malo poznaje Goricu, u neke lijepe dane, a Goricu, koja je danas, nažalost, skoro pa napuštena, u život. Opet kroz ove priče živi Polje, žive Doci, žive Zaseoci, od kojih su neki posve umrli, živi dernek, Stipandan, sve živi.
Knjiga o goričkim zgodama spada u događaj kojeg neće zaborav oteti. Ova knjiga zaboravu udara nemili udarac. Dr. Tihomir nastavlja tradiciju svoje obitelji. Naime, lijepog izričaja, pisanja, pjevanja i čuvanja lijepih i manje lijepih uspomena. Ali u svakom slučaja čuva nešto što nam svima, koji smo s Goricom povezani, i te kako leže u srcu.
ZRNCE ZEMLJE RVACKE NA DLANU ĐAČETA – NEDOUČETA
– Evo, nebeski perivoju neprigledni, što se u trenu ovom prid očima mojim beskonačan razastireš, Đačeta-Nedoučeta, što pola vika svoga u svojin, a drugu polovicu u tuđim provede mukam. Evo me na srid srice, na kraj kraja i na početku početka Dvora nebeskih, koja zasluži milošću Višnjom što me u svom svetom i opravdanom gnjevu ne sprži i ne pridade ognju paklenom, kom nijedan oni uteći neće, ne prizna li se Tvojim pred ljudima u vrimenu. A ja se, Đače-Nedouče, priznah Tvojim, Svevišnji, u onoj jadnoj dolini suza, koja imaše i svoju sridu, i svoj kraj i jedan i drugi, kojeg prošlost prozvašmo prvim a budući vik drugim toga jada i nenavidnosti ljudske.
Sidim evo ko onaj razbuktani grm Mojsijev i Jahvin na Sinaju, i znam da vično izgorit neću i da se vično ugasit neću. Ne vidim svojih, ali ih osićam, korake im čujem. Sve svoje od vikova vikovnih do vrimena vrimenskih. Nejake i stare, zaslužne i nezaslužne, divce i divice, mučenike i mučenice. Silna četa roda hrvatskoga što ih u njidrima odljuljala zemlja najlipša s planinam i jauk dolinam okupana Savom, Dravom, Dunavom, Drinom i Neretvom, i zagrljena morem Jadranskim.
Sidim tako ovičnjen ja Ivan sin Imote i pod noktima tražim nije li ostalo zrno crljenice, crnice, nije li boja mirisne kadulje na dlanu trag ostavila, lipi miruj vriska i bosilja mojih dolaca, brda i polja za desnim uvom mladosti moje. Nađoh malo zrnce svoje zemlje pod desnim palcem, opazom velikim na livi dlan ga stavih i suza mi kanu. Obrnuh se, da me ko u vičnosti uplakana ne vidi, da me ne ismije, da se jadan ne obalečim.
– O zrnce drago i sveto zemljice moje …
– Vukojebine proklete,
kao da Prpu, Kikaša, Jokaša, Potrku ili Matana očuh.
Sledih se, obrnuh oko sebe, a na dlanu samo zrnce, a k njemu teče suza. Pa dlan nakrivih, da mi suza zemlju ne ispere, da mi zrnce zemlje najlipše i najdraže u vičnosti ne propadne. Da zrnce zemlje ne izgubim.
– O zrnce moje drago,
opet započeh, nešto me u umu mom smete, prekinu
… da ti kažem da bez tebe ne mogu, i Višnjemu sam zahvalan da si pod mojim noktom s menom u vičnost doplovilo. Po tebi sam …
… oda gol i bos i gladan, i sad mu tepaš,
sikće glas ko dida Kikaša, sa svog repaša, uši mi rasica.
Otresoh glavom, a ruku stiskoh, da mi zrnce zemlje ne ispadne. Pogledom uokružih po vičnosti. Sažali mi se nešto na Kikaša, i tako ga zaželjeh zagrliti. A ono nigdi ni njega, ni stoca repaša, ni balature, ni stuba kamenih, ni dvora njegovih, ni žena što pod murvama prosjačke torbe krpaju, ni Copca pribožnog, ni Podlivoguza, ni Vrtirepke, ni vukojarca, ni Divca, ni don Pavla … Anđeli stopljeni s nebom uokolo tiho ispod glasa pivuše, poneki nebom proleti, neki zvizde guraju da se okriću, četa ih cila misec glanca da ko mlađak nad Krajinom zasja
– Po tebi san, zrnce zemlje moje, to što jesan …
– Jad i goljo, prosjački štap u mirijadi drugih kroz sve vične vikove prokleta naroda na zemlji prokletoj …
– Dosta mi je tvog prikidanja u mom razgovoru sa zrncem zemlje moje u vičnosti mojoj. Ili mi se kaži ko čovik u vičnosti, ili me ne prikidaj u miru mome …
– Mira nikad nisi, niti ste imali. Mravima i leptirima sličiste, i život vam bezvridniji od vrabčeva bijaše. Vlasi su vam drugi uvik na glavama vašin izbrajali, život vam skraćivali kako im se tilo. Kad niste imali ko bi vas podjarmljiva i ubija, među se ste se klali i ubijali, i uvik tutora iz drugog naroda i s tuđe zemlje tražili, za njeg ginuli, njega služili.
– Znan tu priču. Naizust je znan, i viruj mi da me nikad nije brigala, niti san se ikada upita zašto je ta priča nastala, i je li istina. Mene je moja zemlja zanimala. Moja najdraža …
– Jadon izlokana, propuntama izidena, žegon spečena i ispucala, žuta, crna i crljena, nerodna, ozimačna, izjalovljena, prokleta bezbroj puta, pritisnuta tugom i lelekom, izvarana, umašćena krvlju i suzom …
– Ja, ja, ta zemlja, ta najdraža,
polako rastvaram dlan, a s njeg se mirom širi zrnce zemlje najdraže.
– Ta me zemlja u se uzela, vičnosti mojoj pridala. S groba svoga, što u njoj pola i gornja pola na njoj pod Biokovom i liti i zimi bdije, vičnosti svojoj poletih, a zrnce mi zemlje moje za noktom palca zasta…
– To crno ispod nokta zaboravi, samo na jad podsića. Vičnosti se pridaj …
– Ne bi mi nikakve vičnosti bez nje bilo, bez zemlje najdraže. Na njoj izsanjah vičnost nasmijanog neba. Kristalnu vičnu nasmijanost u škripi kolivki drvenih što se s uspavankama o Mijovilu i Prpi, o Čarugi i Šimiću i Mijatu Tomiću izmiša. Na njoj trkon bosih ditinjih tabana primirih sve njive i doce, sva brda i planine. Na njoj zađoh do Gospinih žalosnih vrtala. Ne htjedoh paragrafima ljubavi ubijati i vratih se smiju njenih divojaka. Volio sam njene kiše i konjanike, s Nikodemom sam utjehe u noćima i pjesni kitio. Oblak je bili plovio, a ja tri ratne priče svoje najdraže zemlje ispričao, i tri neke druge, i tri ljubavi. Tugu i Bugu najdraže sestrice i Muha, Kluka, Lovela, Kosenca i Horvata petoricu braće njihove u noćima dugim sa zemlje horvatske najdraže dozivao, s njima davorio, bugario, prigovarao i biližio…
– Ispisa si sav jad i bidu,
opet se ubaci glas ko britva priko lica moga,
… pobiližio ko niko i što nikom na pamet palo ne bi. Izlaja, izbeštima, proklejo, u jamu bacio …
– I još bi, i bolje bi, i jače bi, al me vičnost u beskraje svoje s ovim zrncem najdraže zemlje pod noktom palca moga uze. I svog bi oca i matere u kremen stinu najdraže zemlje sve jade zapisa. I zlotvoru bi zemlje svoje poskokovim otrovom na koži sve grije ispisa. Gore bi najdraže izabra da se s vilama Rvatican bratimim, s ajducin u pećinan živin, da mi na početku ne biše kraj. U samom početku mom na zemlji najdražoj. Vično se žalosni smij za vrimena moga po licu mom prosuo, ugazio sam bez imalo straha u povorku prosjaka i sinova i koracao, koracao. Gazio od nemila do nedraga, granice pribio kako san tio, niko mi na put nije moga stat. Ni Dektiva, ni Saloma, ni Sarajevo, ni Beograd, ni Zagreb, ni Viena, ni Manajm, Štucgard sa svim kobiletinama svojin. Ni Mlečići ni Turčići Đačetu-Nedoučetu vode dodati nisu mogli. Tio san još više, iz sve duše i sveg srca, ovaj mi je raj i ova vičnost svidokom, zrnce najdraže moje zemlje najlipše. Tija san zavirit u svaki kutak sviju trinajest stolića. Pita san Krešimira što te ubiše, što kletva priko tvoji usana priđe, pita Trpimira, Tomislava, Zdeslava, pita Vojislava. S vilom san Rvaticon na planini kuka i Petrovom je krstio. Petrovom za sva vrimena…
– A, onda ti eto svih prijatelja tvojih i tvoje zemljice najdraže. Sasikoše te, od miline bi čovik u jamu skočija …
– Nikad nismo u jame skakali, nikad se nismo, pero moje i ja pridali. Ni onda kad su nas na svim poljima našin pobiditi tili. Išli smo skršena stiga u zastavu trobojnu umotani, okockani kockama crvenim i bilim. Isičenima udove skupljali i zemljon ih najdražom posipali, oči in sklapali. Ranjenin rane vidali, vinon ih kripili. Pero mi nikad u desnici zadrhtalo nije. Krvlju je risalo, biližilo. A krvi je rvacke za natopit ga uvik bilo. Samo su ritki tili, ritki su se drznuli reć i zapisat da su nas na pravdi Boga sikli. Sikli nemilice. Koji su god stigli. I zapisat, da nas nikad nisu isikli. Zapisat da su matere u slamaricama rvackim uvik više rodile veg je dušman isika. I Turčin, i Mletak, i Austrijanac i Mađar, a poslin partizana i Bleiburga Srbi i Dektiva …
– Ima si posla …
– … nu, vrimena nisam ima. Tio san svaki križ uspravit, sve stučeno skupit u cilo, uspravit stupovlje, uzdignut krovove, ućemerit svodove, vratit komadiće tropleta i tice na njima, pronać svako slovo, vratit mu misto u imenu, u riči, u misli na prigradama starorvackin. Popodit san tija sve crkve žestacen kog su sažgali, stučenin san zvonima tio zazvonit da zvonjava radosti ne pristane …
– I ima si volje i želje …
– … ali vrimena nisan, da obiđen sve poljane neprigledne di nevine pobiše, da zavirin u sve ponore bezdane di cvit rvacki pobacaše. Tio san u koloni smrti stupati da im u oči zavirin, da im u dušu zađen, da im sa srcen zakucan, da s njima u lelek udarin. O tio san im spomenom biti. U prolića smo pivali, jesenima su nas želi ko šenicu, u svoje tamne ambare bacali, u ćelije nebrojive, na Gole Otoke …
Utihnuh ja Ivan, Đače-Nedouče. Utihnu i glas, ili to bi samo mojom pričinom. U bilini najbiljoj, na oblak naslonjen, sa stisnutom rukom pod glavom, a u njoj zrnce zemlje najlipše, moje Rvacke , što mi za noktom ostade. I usnuh blažen u vičnosti vičnjoj, pošteđen suda strašnoga, jer dobar boj odbojevah, trku izdržah, a vrimena mi doteklo nije, jer vičnost me u vrimenu priteknu.
I prenu me vičnog iz vičnosti moje i sna vikovičnog neka pisma. Tiha, najtiša, toliko tiha da me je prenula. Izvukoh ruku ispod glave i provirih najprin je li zrnce zemlje najdraže u njoj. Kad se uvirih da je tu, stadoh ga milovati pogledom i osmijom vičnim. Očuh šuštaj nečeg blizog i dragog. Podigoh pogled, a na oblacima ljudi. Poznati,moji ljudi. Ljudi moje vične Imote u vičnosti mojoj i svojoj. Svaki u dlan gleda, i svakom na dlanu zrnce zemlje najdraže što za noktima njihovih palaca ostade. Malo, kolik crno iza nokta, ali u vičnost zasilo. I miris se s dlanova širi, i miris iza uha desnog. Nakićeni miris smilja i kadulje, vriska i koromača, miris što izreste iz zemlje najdraže u trave i bilje najlikovitije.
– Vičnost Vam, vični ljudi,
pozdravih ljude svoje. Dlan im pokazujem sa zrncem zemlje najdraže, i oni svi svoje dlane s istim zrncem ispružiše.
– I naša je to zemlja najdraža. Za nju izgibosmo. Evo nas tu od stoljeća sedmog do stoljeća dvajesiprvog. Od onih s Dikovače do onih s Golubova Kamena.
Gledah im u lica. U dušama se stopismo. Vičnost nas sjedini. Dlanove sa zrncem zemlje najdraže čvrsto stisnusmo, i na oblacima vičnim zaplovismo. Pisme svoje vične tiho, najtiše zapivasmo. Da Imote svoje ne probudimo. Nek se odmara na mlađaku. Nek je srebrom svoje svjetlosti usrebreni. Naša Imota odmora triba.
Fra Ante Marić
